Stizu me godine,
kad covjek zastane,
i kad proslost pogleda,
nekim drugim ocima.
Nostalgija je sestra patetici! Tako bar kazu. A kad to kazu verovatno misle na pojam patetike iz starogrckog vremena kada je i nastala i kada je imala najplemenitije moguce znacenje; uzvisenost, posvecenost, vrhunsku emocionalnost. U medjuvremenu ta starogrcka patetika je umrla i danas taj pojam ima negativan prizvuk i epitet neiskrenosti ... i nesto drugo. Po prirodi nisam patetican, po danasnjim shvatanjima patetike, ali eto, sedim u kuci koju sam nasledio od roditelja i pokusavam da pronadjem temu za ovu belesku, post ili sta li ce vec ovo biti kad zavrsim pisanje i dok slusam muziku sa plejera, pocinje pesma "Stizu me sjecanja", Crvene Jabuke, koju peva Zera. Predivna pesma sa jos lepsim stihovima, a Zera sjajan sa svojim karakteristicnim nacinom pevanja i u refrenu te divne pesme dolazi ono sto sam trazio? Ideja za temu ove beleske i dolazi nostalgija. Polako se vracam u proslost i secanje na roditelje kojih nema vise. A, bili su generacija rodjena negde pred sam pocetak onog velikog rata, a rat su doziveli i preziveli kao i njihovi vrsnjaci. Cale je stanovao u istoj ulici gde i keva, samo dve kuce nize. Rasli su zajedno i tako je krenula ljubav. Cale je kevi ostavljao cvece na prozoru, a keva ga je cekala. I tako stalno, on cvece, a ona ga i dalje ceka. To je bilo vreme kada mene nije bilo ni u najavi. Ni u sjaju oka. I onda, caletovo cvece i kevino cekanje i eto ga rezultat. Prvo se rodila sestra. Mama je rodila sa 19 godina. Mala svadba, vreme obnove, tesko prezivljavanje, kazu, kraj s krajem se tesko sastavljao. Prolazi vreme, godine i jednog augusta skoro 15 godina posle sestre, evo i mene. Rodio sam se, kazu normalan, bez obzira sto nase mame nisu isle na 3D-ultra-zvuk, jer ga nije ni bilo. A i nije bilo vazno sta ce se roditi, vazno je bilo samo da je zivo i zdravo, za pol niko nije pitao. Nase mame nisu bile depresivne i nisu brinule dal' ce im deca ici u drzavnu skolu, a i nisu ocekivale neko cudo od nas. U to njihovo vreme islo se na drugarske veceri. Nije bilo butika i firmirane garderobe. Postojale su dve konfekcijske kuce; Kluz i Beko. Za 8 mart, nase mame su obavezno dobijale karanfile. Tada nisu postojale Pampers-pelene i ulosci sa krilcima. Mame su mazale nokte nekim srebrno-sedefastim lakom, a od kozmetike postojala je Merima-Krusevac i neki domaci sapuni i samponi od breze i koprive od litar. Umele su da rastezu plate od prvog do prvog. Platnih kartica nje bilo kao ni cekova. Lizinga nije bilo. Bili su neki formulari i zitanti i sve se kupovalo na kredu. U ormanima su imale garderobu koju su cuvale za posebne prilike i uvek su cuvale nesto za tamo neke posebne dane. Ocevi su radili do tri i obavezno spavali posle rucka. Roditelji su pripadali generaciji koja je na radio aparatima Tesla-lampasi, slusala Ivu Robica sa tada popularnim slagerima "Samo jednom se ljubi" i "Tata, kupi mi auto". Bio je popularan Harry Belafonte sa "Banana Boat Song". Ocevi su sluzili vojsku dve godine, mornaricu i duze, pisali ceznjiva pisma kuci i tetovirali JNA na misicama ruku. A sve dusevne bolesti lecili su univerzalnim lekom-sljivovicom. Koristili su platnene maramice, muske su bile karirane, a zenske sa cveticima. Moja keva nosila je tapiranu frizuru. Mini val je stigao kasnije i to na velika vrata. Vijagre i ostalih pomagala nije bilo. Postojale su frotirske pidzame, potkosulje, farmerke iz Trsta, kao i druga prestizna roba iz Trsta, kao i kafa. Dok su oni bili klinci nije bilo rodjendana po igraonicama, vec po kucama, a od gaziranih sokova klaker i kabeza. Flasirane vode nije bilo. Cesmovaca je bila de-luxe vodica. Posle klakera stigla je Kokta i Jupi. Mleko su pili i bilo je svejedno sto je punomasno. Zvezda ili Partizan bili su stvar izbora. Posle derbija nisu radili nozevi, lanci, pistolji. Od prvog TV-aparata u kraju i jednog programa TV-Beograd sa serijama "Gradjanin Pokorni" i "Servisna Stanica", dosli su do Beni Hila. Keteringa nije bilo. Hepeninga, bar kodova, splavova, nije bilo. Igranke: "Masinac"; "Akademac"; "Mali kalemegdan"; "Index", u podrumu u Balkanskoj ulici, gde su svake subote svirali Zoran Miscevic i "Siluete". Svaka svirka, obavezno Huch od Deep Purple. To je i bio pocetak necega izmedju izmedju hevi-metala i hard-rocka. Cale mi je pricao da je Zoki sjajno pevao Huch, skoro kao Ian Gillan. Na zalost Zorana Miscevica vise nema. Razlika polova nije postojala samo su bili drugovi, drugarice i njihova deca. Postojali su i neki crtaci iz Gornjeg Milanovca. Nekako u to vreme, pre nego sam se rodio, proizvodio se popularni "Fica", a pocetkom 1971 godine pocinje proizvodnja Zastave 101 sa Fiat motorom. Reklama za "Keca" glasila je: Savremeno, snazno, startno i konforno vozilo sa petoro vrata. Pojasevi u kolima nisu postojali, a ni sedista i korpe za malu decu. Kuvalo se vegetom, a izmislili su i neku kafu od 40%. I konacno dolazi "civilizacija" u obliku prvog mekdonalds restorana na Slaviji. Viski se pio retko, a sampanjac "Milion-Rubin", samo za praznike. Pocinje i ponocni program studija-B. To su svi slusali jer je to bila jedina stanica tog tipa. Marko Jankovic je bio glavni. Ja sam generacija koja nije imala Internet, plej stejsne, video igrice, kablovsku sa sto kanala, cet-romove. U to vreme karijeru pocinje i Majkl Dzekson, i tada je bio crnac. Tada zapocinje karijeru i Elton Dzon. On tada nije bio peder, a mozda je i bio ali ga bilo sramota da to kaze. Skoro se javio i Riki Martin da kaze da je i on peder. Sto rece jedna riba za njega: "Toliko je zgodan da sam i sumnjala da je musko". Sedim i dok se prisecam tih roditeljskih prica i kako je nekada bilo, zapitam se gde ide ovaj svet. Kad sam bio klinac nisu postojale nevladine organizacije, zene u crnom, Sonja Biserko i Natasa Kandic se nisu bavile politikom, a Ceda Jovanovic je bio klinac
kao i ja, taman toliki da je mogao da hvata muve i cupa im krila. Imao sam srecu da sam se rodio u zemlji u kojoj se znao neki red. Rece jedan moj drugar da je kao klinac stalno stajao u nekim redovima za nesto. Ali, to su bile zlatne, mirne, ponosne i sigurne godine. Ali eto, i nama je stigla "demokratija" i polako se priblizavamo Evropi u koju cemo uci za 15 godina. Bog ako da. Neko je nekada rekao kako se tocak istorije okrece i pomislim kako je to mudra i pametna misao, jer mi se ustvari vracamo unazad, ne idemo napred, jer smo u toj Evropi vec bili i to pre mnogih koji su danas u njoj. Kao da gledam reprizu nekog davno repriziranog filma. Deja vu!
"Jabuka" i Zera su odavno zavrsili svoju pesmu "Stizu me sjecanja" i odem na YouTube da je pronadjem i cujem jos jednom ovu predivnu pesmu. I da zavrsim ovu belesku, post ili sta li je vec, sa recenicom sa pocetka, da je nostalgija sestra patetici, tako bar kazu. Ali, ovo ipak nije patetika, nego nostalgija. Eto!
Autor: Slobodan Kostic
06. septembar. 2012. 18:43
kad covjek zastane,
i kad proslost pogleda,
nekim drugim ocima.
Nostalgija je sestra patetici! Tako bar kazu. A kad to kazu verovatno misle na pojam patetike iz starogrckog vremena kada je i nastala i kada je imala najplemenitije moguce znacenje; uzvisenost, posvecenost, vrhunsku emocionalnost. U medjuvremenu ta starogrcka patetika je umrla i danas taj pojam ima negativan prizvuk i epitet neiskrenosti ... i nesto drugo. Po prirodi nisam patetican, po danasnjim shvatanjima patetike, ali eto, sedim u kuci koju sam nasledio od roditelja i pokusavam da pronadjem temu za ovu belesku, post ili sta li ce vec ovo biti kad zavrsim pisanje i dok slusam muziku sa plejera, pocinje pesma "Stizu me sjecanja", Crvene Jabuke, koju peva Zera. Predivna pesma sa jos lepsim stihovima, a Zera sjajan sa svojim karakteristicnim nacinom pevanja i u refrenu te divne pesme dolazi ono sto sam trazio? Ideja za temu ove beleske i dolazi nostalgija. Polako se vracam u proslost i secanje na roditelje kojih nema vise. A, bili su generacija rodjena negde pred sam pocetak onog velikog rata, a rat su doziveli i preziveli kao i njihovi vrsnjaci. Cale je stanovao u istoj ulici gde i keva, samo dve kuce nize. Rasli su zajedno i tako je krenula ljubav. Cale je kevi ostavljao cvece na prozoru, a keva ga je cekala. I tako stalno, on cvece, a ona ga i dalje ceka. To je bilo vreme kada mene nije bilo ni u najavi. Ni u sjaju oka. I onda, caletovo cvece i kevino cekanje i eto ga rezultat. Prvo se rodila sestra. Mama je rodila sa 19 godina. Mala svadba, vreme obnove, tesko prezivljavanje, kazu, kraj s krajem se tesko sastavljao. Prolazi vreme, godine i jednog augusta skoro 15 godina posle sestre, evo i mene. Rodio sam se, kazu normalan, bez obzira sto nase mame nisu isle na 3D-ultra-zvuk, jer ga nije ni bilo. A i nije bilo vazno sta ce se roditi, vazno je bilo samo da je zivo i zdravo, za pol niko nije pitao. Nase mame nisu bile depresivne i nisu brinule dal' ce im deca ici u drzavnu skolu, a i nisu ocekivale neko cudo od nas. U to njihovo vreme islo se na drugarske veceri. Nije bilo butika i firmirane garderobe. Postojale su dve konfekcijske kuce; Kluz i Beko. Za 8 mart, nase mame su obavezno dobijale karanfile. Tada nisu postojale Pampers-pelene i ulosci sa krilcima. Mame su mazale nokte nekim srebrno-sedefastim lakom, a od kozmetike postojala je Merima-Krusevac i neki domaci sapuni i samponi od breze i koprive od litar. Umele su da rastezu plate od prvog do prvog. Platnih kartica nje bilo kao ni cekova. Lizinga nije bilo. Bili su neki formulari i zitanti i sve se kupovalo na kredu. U ormanima su imale garderobu koju su cuvale za posebne prilike i uvek su cuvale nesto za tamo neke posebne dane. Ocevi su radili do tri i obavezno spavali posle rucka. Roditelji su pripadali generaciji koja je na radio aparatima Tesla-lampasi, slusala Ivu Robica sa tada popularnim slagerima "Samo jednom se ljubi" i "Tata, kupi mi auto". Bio je popularan Harry Belafonte sa "Banana Boat Song". Ocevi su sluzili vojsku dve godine, mornaricu i duze, pisali ceznjiva pisma kuci i tetovirali JNA na misicama ruku. A sve dusevne bolesti lecili su univerzalnim lekom-sljivovicom. Koristili su platnene maramice, muske su bile karirane, a zenske sa cveticima. Moja keva nosila je tapiranu frizuru. Mini val je stigao kasnije i to na velika vrata. Vijagre i ostalih pomagala nije bilo. Postojale su frotirske pidzame, potkosulje, farmerke iz Trsta, kao i druga prestizna roba iz Trsta, kao i kafa. Dok su oni bili klinci nije bilo rodjendana po igraonicama, vec po kucama, a od gaziranih sokova klaker i kabeza. Flasirane vode nije bilo. Cesmovaca je bila de-luxe vodica. Posle klakera stigla je Kokta i Jupi. Mleko su pili i bilo je svejedno sto je punomasno. Zvezda ili Partizan bili su stvar izbora. Posle derbija nisu radili nozevi, lanci, pistolji. Od prvog TV-aparata u kraju i jednog programa TV-Beograd sa serijama "Gradjanin Pokorni" i "Servisna Stanica", dosli su do Beni Hila. Keteringa nije bilo. Hepeninga, bar kodova, splavova, nije bilo. Igranke: "Masinac"; "Akademac"; "Mali kalemegdan"; "Index", u podrumu u Balkanskoj ulici, gde su svake subote svirali Zoran Miscevic i "Siluete". Svaka svirka, obavezno Huch od Deep Purple. To je i bio pocetak necega izmedju izmedju hevi-metala i hard-rocka. Cale mi je pricao da je Zoki sjajno pevao Huch, skoro kao Ian Gillan. Na zalost Zorana Miscevica vise nema. Razlika polova nije postojala samo su bili drugovi, drugarice i njihova deca. Postojali su i neki crtaci iz Gornjeg Milanovca. Nekako u to vreme, pre nego sam se rodio, proizvodio se popularni "Fica", a pocetkom 1971 godine pocinje proizvodnja Zastave 101 sa Fiat motorom. Reklama za "Keca" glasila je: Savremeno, snazno, startno i konforno vozilo sa petoro vrata. Pojasevi u kolima nisu postojali, a ni sedista i korpe za malu decu. Kuvalo se vegetom, a izmislili su i neku kafu od 40%. I konacno dolazi "civilizacija" u obliku prvog mekdonalds restorana na Slaviji. Viski se pio retko, a sampanjac "Milion-Rubin", samo za praznike. Pocinje i ponocni program studija-B. To su svi slusali jer je to bila jedina stanica tog tipa. Marko Jankovic je bio glavni. Ja sam generacija koja nije imala Internet, plej stejsne, video igrice, kablovsku sa sto kanala, cet-romove. U to vreme karijeru pocinje i Majkl Dzekson, i tada je bio crnac. Tada zapocinje karijeru i Elton Dzon. On tada nije bio peder, a mozda je i bio ali ga bilo sramota da to kaze. Skoro se javio i Riki Martin da kaze da je i on peder. Sto rece jedna riba za njega: "Toliko je zgodan da sam i sumnjala da je musko". Sedim i dok se prisecam tih roditeljskih prica i kako je nekada bilo, zapitam se gde ide ovaj svet. Kad sam bio klinac nisu postojale nevladine organizacije, zene u crnom, Sonja Biserko i Natasa Kandic se nisu bavile politikom, a Ceda Jovanovic je bio klinac
kao i ja, taman toliki da je mogao da hvata muve i cupa im krila. Imao sam srecu da sam se rodio u zemlji u kojoj se znao neki red. Rece jedan moj drugar da je kao klinac stalno stajao u nekim redovima za nesto. Ali, to su bile zlatne, mirne, ponosne i sigurne godine. Ali eto, i nama je stigla "demokratija" i polako se priblizavamo Evropi u koju cemo uci za 15 godina. Bog ako da. Neko je nekada rekao kako se tocak istorije okrece i pomislim kako je to mudra i pametna misao, jer mi se ustvari vracamo unazad, ne idemo napred, jer smo u toj Evropi vec bili i to pre mnogih koji su danas u njoj. Kao da gledam reprizu nekog davno repriziranog filma. Deja vu!
"Jabuka" i Zera su odavno zavrsili svoju pesmu "Stizu me sjecanja" i odem na YouTube da je pronadjem i cujem jos jednom ovu predivnu pesmu. I da zavrsim ovu belesku, post ili sta li je vec, sa recenicom sa pocetka, da je nostalgija sestra patetici, tako bar kazu. Ali, ovo ipak nije patetika, nego nostalgija. Eto!
Autor: Slobodan Kostic
06. septembar. 2012. 18:43
Нема коментара:
Постави коментар