NIJE TESKO BITI FIN

                             GSP - Beograd spada u nepresusan izvor inspiracija  koje sluze za piskaranje postova ili prica po internetu. Siguran sam da su sama firma i ljudi koji rade u njemu sasvim u redu pa se uglavnom sve te price o GSP-u bave dogadjajima u vozilima javnog prevoza koje izazivaju putnici ili da ih nazovem, korisnici javnog prevoza. O GSP-u sam pre neku godinu vec nesto pisao ali ta prica se bavila prevozom iz 90-tih godina ili onih cuvenih Slobinih godina. Ova prica se odnosi na nas kao ljude, nase naravi i karaktere i sve sto uz to ide u sadasnjem vremenu i pokazuje koliko smo se promenili u odnosu na one cuvene 90-te kojih se ili ne zelimo secati zbog one neverovatne inflacije ili ako ih se neko seca to radi sa nostalgijom iz ko zna kojih razloga.
                           Posto sam vec nesto pisao o GSP-u iz Slobinog vremena zapamtio sam skoro neverovatan podatak da je GSP u to vreme funkcionisao sa oko 300 voznih jedinica i da su tada u javnom prevozu bile neverovatne guzve, ljudi su bukvalno visili kroz vrata, stakla sa vrata su ispadala napolje na ulicu od te guzve ali su putnici u to vreme sve to stoicki podnosili jer je uglavnom prevoz tada bio besplatan, ustvari, cvetao je sverc. Kontrola nije ni mogla da udje u tako puna vozila. Verovatno ce se mnogi setiti one cuvene reklame iz tog vremena za Biomed 4 i onu debeljucu koja nije mogla da udje u prevoz pa je reklama isla otprilike ovako: "Da si Biomed 4 pila u autobusu bi bila". Spadam u one koji se sa nostalgijom secaju tih 90-tih. Nije nam valjao Sloba pa ga najurismo sa vlasti u onim cuvenim demonstracijama 5. oktobra 2000. Konacno su nam stigle promene na bolje, odnosno, stigla nam je demokratija, a sa njom pljacke, javasluk, lesinari se dokopase vlasti jer su prestale sankcije, pocese zaduzenja i kupovina svega i svacega na kredite. Mislim da danas kad bi anketirali gradjane i pitali ih da objasne sta po definiciji znaci demokratija mnogi ne bi znali da vam to objasne. Jer, demokratija jeste politicka orijentacija koja favorizuje vladu naroda, odnosno, izabranih predstavnika naroda ali zar takva vlast nije birana i u Slobino vreme. I Sloba nam nije pao sa Marsa i njega je neko birao na nekim izborima. Mozemo polemisati da su Slobini krali i manipulisali glasovima gradjana ali zar to i sadasnja vlast ne radi. Kod nas je demokratija u medjuvremenu postala prilicno neodredjen pojam i ideal jer se pod plastom demokratije cesto koristi i zloupotrebljava  bilo koji aspekt politickog sistema ili drustva koji se zeli prikazati narodu kao dobar ili najbolji za njega.
                         Ali da se vratim na pricu o GSP-u. U tekstu sam spomenuo cinjenicu da je u Slobino vreme javni prevoz funkcionisao sa oko 300 voznih jedinica. Posle promena 2000. i nas GSP je poceo da raste i da se deblja kao da je kljukan sa GMO klopom pa je sa onih 300 vozila narastao do neverovatnih 1500 vozila. Ali, demokratija koja nas je "usrecila", ukinula nam je besplatan prevoz i svercovanje, sto kaze ona narodna izreka: "Ni kod babe nema dzabe". Dobili smo i BusPlus, a dobili smo i Komunalnu policiju. Ustvari, dobili smo sve sto smo trazili pa sad i ne znam zasto se toliki gradjani stalno nesto zale. Imamo demokratiju ali nemamo besplatan prevoz. Ko nece da plati kartu za prevoz dobija batine od Komulne policije i lisice na ruke. I ja sam za to da treba tuci neposlusne gradjane jer jedino tako se ono sto se naziva ljudima moze nauciti nekom redu. Batina je iz raja izasla, kaze narodna poslovica. Mislim da treba tuci narod i za neplacanje struje, komunalija i svega od cega funkcionise drzava. Jedino batinama se moze ovaj javasluk dovesti u nekakav red. Narod treba dovesti u stanje straha jer strah je jedino stanje sa kojim moze da se upravlja narodom.Ne spadam u kategoriju redovnih korisnika javnog prevoza ali tu i tamo kad negde idem a znam da cu imati problem sa parkiranjem koristim javni prevoz. I pored toga sto ga dosta retko koristim bio sam u nekoliko navrata svedok brojnih svadja u autobusima sto zbog mesta pored prozora, guranja, gazenja i sl. Ali, kad ste samo posmatrac nekog dogadjaja drugacije ga dozivljavate nego kad ste i akter pomenutog. Ova prica ide otprilike ovako. Zelenjak, Jug Bogdanova, stanica 68-ce, oko 15 casova. Dosta velika guzva, narod se vraca sa posla i posle napornog rada hoce da stigne kuci. Vreme lepo, skoro prolecno, savrseni uslovi za dobro raspolozenje. I posle oko deset minuta konacno stize nas prevoz, lep autobus, zute boje, skoro kao nov i mislim da je to jedan iz one cuvene serije buseva koje nam je poklonio narod Japana. Dok cekam da pristane i parkira se u stanicu autobus da primi putnike gledam taj bus i pade mi na pamet prica da su nam te buseve poklonili Japanci samo pod uslovom da ih redovno cistimo i peremo. Pocinjem da cupkam na stanici i pocinje da mi radi nervoza prvo da li cu ugrabiti mesto da sednem, a drugo, poceo sam sam sebe da proklinjem gde sam nasao u ovo vreme da idem kad ljudi idu sa posla jer mi je cilj bio da stignem u Blok 70, gde se nalazi onaj cuveni Kineski TC. Sve to sam mogao da odradim i pre podne, a ne da idem u kupovinu u ovo vreme. Gledam ljude oko sebe i sa iznenadjenjem primetim da ljudi oko mene stoje sasvim mirno i opusteno i bez guranja cekaju da udju u bus. Al' smo postali fini, pomislim. Svi ljudi koji su cekali 68-cu su usli i zauzeli svoja mesta. Ja sam uspeo da ugrabim mesto naspram srednjih vrata, solo mesto. Sedim i gledam kroz prozor i cekamo da po nekom redu voznje bus krene. I dok tako sedim i zevam kroz prozor primetim jednog dedicu  na oko pedeset metara od busa kako vragolasto trci ka vratima da udje na zadnju platformu. Kako je dekica usao u autobus tako je po nekom svom razradjenom scenariju poceo da uzdise i stenje jer cilj opravdava sredstvo, a njegov cilj je bio da se dokopa nekog sedista. Toliko je stenjao i uzdisao da sam pomislio da ce covek da se uneredi na zadnjoj platformi. Niko mu nije ustao od putnika. A nisam ni ja, priznajem. Imam princip da ustajem i ustupam mesto samo trudnicama, majkama sa decom i vrlo starim ljudima. Tog momenta vidim da na prednja vrata autobusa ulaze dve devojke i drze se za ruke. Posmatrajuci ih u momentu mi prodje kroz glavu da je jedna od njih slepa. Zenturaca na prednjem sedistu koje je rezervisano za invalide okrete glavu ka prozoru potpuno ignorisuci slepu devojku. I njen saputnik koji je sedeo do nje slicnih godina kao i ta zena i on okrete glavu prema prozoru i prave se blesavi i ne primecuju slepu devojku.  Ja ustanem sa svog sedista i pozovem devojke da dodju i sednu na moje mesto. I dok su one prilazile polako sredini busa primetim da su ustvari obe slepe jer su tako isle i drzale se za ruke. Dok sam stajao i cekao da devojke pridju i sednu onaj dedica sa zadnje platforme brzinom munje se nasao kraj mog sedista i zavali se u sediste. Retko, ali zaista retko se desi da me neko na ovakav nacin ostavi bez teksta ali njemu je to uspelo. Kada je posle mog - Sram te bilo - samo okrenuo glavu ka prozoru u meni je prokljucao bes. Onako krupan i visok zgrabim dedicu za revere nekog sakoa koji je imao na sebi, podignem ga sa mog sedista da sednu one dve devojke koje su u medjuvremenu dosle do nas, dekica me na moje iznenadjenje pljunu po sred lica. Kako sam ga drzao sa obe ruke za revere pustim levu ruku i dok sam ga drzao desnom raspalim mu samarcinu preko desnog obraza, a onda pustim i desnu pa mu tresnem samarcinu jos jace preko levog obraza. Dekica sede na pod autobusa i tu osta da sedi. Okrenem se da izadjem napolje iz busa i u magnovanju primetim da je zena koja je sedela preko puta mene vec ustala i ustupila sediste devojkama i jedna je sela a druga joj je sela u krilo drzeci se tako za ruke. Dedica je ostao da sedi na podu busa.
                       Zelim da verujem da su ljudi sa napretkom civilizacije postali i civilizovaniji ili bar u najmanju ruku finiji. Ali izgleda da ona stara izreka - Ko se nije vozio gradskim prevozom, ne zna sta je propustio - i dalje vazi. Dosao sam u iskusenje da nekom prilikom posaljem mejl televiziji da repriziraju onaj serijal "Nije tesko biti fin". Ali, siguran sam i u to da vise nikakav serijal ne moze promeniti Srbiju i ljude u njoj. Negde gore u tekstu sam pomenuo da verujem u batine i da ljude treba tuci i samo tako ih mozete nauciti nekom redu. Ne zelim da pravdam svoj postupak sa onim dedicom ali sam siguran da vise nikada nece sesti na tudje mesto ili ce cekati da mu ga neko ponudi. Pored batina kao vaspitne mere verujem i u kaznenu politiku, odnosno, u drakonske kazne, jer to razumeju svi, kad vas udare po dzepu. To uvek pali i prolazi.
Cast izuzecima na koje se ovaj post ne odnosi.


Autor: Slobodan Kostic